Свети Никола, чудотворац, заштитник помораца и сиромашних, један је од највољенијих хришћанских светаца и то не само код православних верника. Овај светитељ имао је веома узбудљиву животну причу, која вековима фасцинира хришћане. Рођен је у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске. Свети Никола је живео у 4. веку, много пре раскола између православне и католичке цркве. Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, сина Николу су добили у време владавине римског цара Валеријана (253. – 260- године), похлепног човека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство. Персијски краљ Шапур га је заробио у бици код Едесе, понижавао у заточеништву и на послетку убио, сипајући му истопљено злато низ грло, као симбол негове похлепе. Будући да је Валеријан био први (и остао једини) римски цар који је заробљен у борби, његово заточеништво и смрт су изазвали талас нестабилности у римској империји. У таквом нестабилном окружењу стасавао је млади Никола. Када су му родитељи умрли у великој епидемији, Никола је разделио сво наслеђено богатство. Управо је то разлог за популарност личности Светог Николе, јер сво своје наслеђено богатство, разделио сиромашнима, старима и немоћнима. Са једном торбом кренуо је на пут с вером у Бога, те се сматра чудотворцем. Одгајао га је стриц, архиепископ Патаре, под чијим будним оком се Никола успињао у црквеној хијерархији. После смрти стрица, Никола је изабран за архиепископа мирликијског. Био је и један од архиепископа који су позвани пред цара Константина на сабор у Никеји 325. године.

Свети Никола је умро 19. децембра 345. године. Сахрањен је у Саборној цркви мирликијске митрополије, а крајем 11. века његове мошти пренете су у Бари, у манастир Светог Јована Претече. Осим што се слави спомен на дан смрти Светог Николе 19. децембра, Свети Никола се прославља и 22. маја, у знак сећања преноса његових моштију у Бари.